Najnovije vijesti

Ponos i predrasude

Piše: Prof. Mersiha Sarač

Nekad davno čitala sam knjigu ovog naziva. Po njoj je snimljen i film. Nisam ga gledala. Ni knjige se ne sjećam. Ničega. Niti jednog detalja.

Ne znam ni zašto sam tekst ovako naslovila, al’ nekako mi se uklopio u priču o apstraktnim imenicama koju imam namjeru ispričati.

Apstraktne imenice su ona vrsta imenica koje u svom značenju nose apstrakciju, rukom neopipljiv pojam. Opisuju uglavnom emocije, stanja, poglede na život, onaj psihički dio insana koji je svakom različit i neprenosiv iskustveno. Ako mene boli glava, ja tačno znam kakva je ta bol, međutim kako bih ja to osobi do sebe opisala budući da je svaka bol nutarnji dio psihe, mentalnog sklopa, intelekta, emocije. Isto je i sa pozitivnim emocijama i psihičkim stanjima.

Mržnja, ljubav, sreća, tuga, ambicija, letargija, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, bol, rahatluk, uzbuđenost, melankolija… Mnogo izraza, i svako ko pročita svaki pojedinačno, vezat će uz svaki od njih vlastiti doživljaj.

Ja bih za svaki mogla opisati svoj doživljaj te emocije, ali da li biste me shvatili, da li bi bilo isto?! Mržnju recimo ne bih mogla opisati. Naprosto je nikad nisam osjetila. Gađenje da, ali to ipak nije isto. Meni je gađenje više neki somatski, a ne emotivni doživljaj. Ljubav povezujem uz sreću, rahatluk, zadovoljstvo, uzbuđenje. Sve se nekako mogu svesti pod jedan endorfinom i adrenalinom izazvan hemijski proces nervnog sistema, ne nužno, ali uglavnom pozitivan doživljaj. Naravno ljubav se može povezati i sa bolom, nezadovoljstvom, letargijom, tugom, ali opet nije li to sve posljedica neke neuzvraćene ljubavi, nekog tužnog kraja, izazvanog ljudskim ili neljudskim faktorom, nekom drugom hemijskom reakcijom.

Zadovoljstvo je po mom bazičnom shvatanju najvažnija emocija. Zadovoljstvo izaziva oduševljenje, strast, uzbuđenje i sve je to tako lično i različito od onog drugog i tako neopisivo da je apstrakcija uopće i pokušati. Recimo, da ja sad kažem moj doživljaj zadovoljstva, svako od vas bi imao nešto dodati, oduzeti, preinačiti. Ja sam zadovoljna kad ujutro ustanem živa i zdrava, kad popijem svoju prvu kafu uz obaveznu jutarnju dozu nikotina, čitajući portale i gledajući sinoćnje objave na fb. Zadovoljna sam kad vidim svoje ime na spisku studenata koji su položili ispit jer znam da se uloženi trud isplatio. Zadovoljna sam i kad ne položim ispit, posebno ako mi se ukaže na greške koje sam napravila, da bih ih sljedeći put mogla ne napraviti. Općenito sam zadovoljna. Nemam pravo ne biti. Sve je kader.

Tuga je jako važna emocija. Možda jedna od elementarno najtežih, ali čovjeku najbitnijih. Nekako kad sam tužna tada sam svjesna da sam živa. Jer život je bol, a tuga boli, dakle život boli. Živi smo kad boli. Da ne boli bili bismo neki kibernetički polusvijet, spreman da slijedi neku nadinteligenciju, slijepo i pokorno. Ovako spram vlastitog bola oblikujemo sebe, bol oblikuje dušu.

Ambicija. Uđem ja u kafanu i kažem ja sam ambiciozna. Ljudi bi me blijedo gledali i vjerovatno poluglasno promrmljali u bradu „Koja količina budale u jednoj ženi!“. A moja bi ambicija mogla biti prizemna, staložena, mala. Ali oni to ne bi znali. Neću vam reći niti da sam ambiciozna niti šta je za mene ambicija. Jednostavno nema potrebe. Svako od nas ima svoju. I svaka je odlična, važno je da postoji.

Ponos i predrasude. Kad sam ih već spomenula na početku da ih malo istretiram, isfiltriram i smjestim na heklani milje apstrakcije. Ponos je čudo. Otpora, duha, želje. Ponos je ono lično shvatanje sebe i svojih dostignuća. Ne tuđih. Nikad tuđih. Tuđih samo onda ako ste bili dijelom kreiranja tuđeg uspjeha. Nikako drugačije.

Predrasude. Ta skolastika uma, izazvana tradicijom, običajem, poganošću lične percepcije sebe i okoline, onaj odvratni dio nefsa koji osuđuje sve one koji nemaju istu ideju i ponašanje. U meni izaziva gađenje. Prema sebi ako ih baštinim ili prema okolini ako ih baštini.

Važno je biti sretan. Oslobođen okova predrasuda, ponosa, taštine, nezadovoljstva, letargije, melankolije. Pozabavit se sobom i unutrašnjim zadovoljstvom, isfilozofirat sa sobom par dubokoumnih razgovora, i pustiti kraju lađu

Panta rei. Sve teče. Nastaje, mijenja se i nestaje. Možda ipak ponovim čitanje knjige iz naslova teksta. Nije mi bezrazlono došlo u naslov. Ko zna šta ću novo otkriti!